Crteži i objekti Andreje Kulunčić materijaliziraju memorijske tragove ženskog logora na Golom otoku i Svetom Grguru. Nastali kao autoričin odgovor na susret s lokalitetom, materijalom, suradnjama na projektu, oni govore više o simptomu neljudskosti, patologiji normalnosti, nego o događaju iz povijesti. Goli otok je za nju amblem (znak) kolektivne samoobmane koja dopušta da ljudsko biće poništava drugo ljudsko biće.