Kamen smo nosile iz mora na vrh brda. Kada je hrpa na vrhu bila dovoljno velika, nosile bi kamenje nazad do mora.

VERA WINTER

 

Onaj tko je tukao jače, brže je izlazio van. Oni koji su se odupirali, ostajali su dulje, ali svi smo tučeni i svi smo mi tukli druge. Svi smo mi tamo spušteni na razinu egzekutora.

VERA WINTER

 

Poslije golootočkog iskustva izgubila sam samopouzdanje. Bila sam preplašena. Bojala sam se glasno i necenzurirano izreći svoju misao živeći u uvjerenju da će svaka moja riječ biti dojavljena … Strah međutim više i nije nešto svjesno, on se vremenom uvlači u podsvijest i postaje teško izbrisiv…

EVA GRLIĆ

 

Od kiše udaraca i urlikanja za vrijeme prolaza kroz špalir još me možda više preplašio i zaprepastio očajan izgled tih jadnih spodoba koje su izbezumljeno vikale i tukle … Koja ne tuče, s „neprijateljstvom“ još nije raskrstila. Živjele smo kao zvjeri. Stalno u strahu i na oprezu.

EVA GRLIĆ

 

Dobile smo bodljikavu žicu. Trebalo je da same sebe ogradimo, ne znam zašto. Bolje bodljikave žice od mora nije bilo.

ŽENI LEBL

 

Na tvojoj grbači Sveti Grgure, počelo je ono klasično pitanje
„Biti ili ne biti?” Ako biješ – bićeš. Ako ne biješ – bićeš bijen.

ŽENI LEBL

 


U kamenu je uklesano svjedočanstvo bivše logorašice Ženi Lebl ispisano rukom njezine nećakinje Ane Lebl u sklopu projekta “Vi ste Partiju izdale..”, Sv. Grgur, lipanj 2021, foto Ivo Martinović

 

Nemamo mi veze sa milicijom, oni nas samo ujutro i uveče prebroje. Sve je unutarnja uprava. Mučile su jedna drugu da se pokažu, da dokažu da su se popravile … uživotinjile su se.

EVA NAHIR PANIĆ

 

Kao strašila za ptice izgledamo, strašno. Ošišane grozno, izudarane, plave, zelene, u prnjama .. drhtimo kao ptičice pred kolektivom koji urlaju na nas, pljuju, udaraju, zaletavaju se u nas.

EVA NAHIR PANIĆ

 

Stadoh i ukočih se, od straha ne mogu maći. Gurnule me u stroj i poče tuča. Sa jedne i druge strane pljušte udarci pesnicama. Onako slaba ne izdržah ni dva metra, počeh da padam, ali me one pridigoše i nastaviše da tuku, kao da se takmiče koja će više i bolje. Tuku i pljuju, a to mi je bilo najteže, najstrašnije, slinavi ispljuvci klize mi po licu, rukama, kosi..

ĐINA MARKUŠ

 

Kakva je muka bila raskrčiti golootočki kamen i sagraditi pet baraka! Odrediše me u treću i odmah mi postaviše pratioca. Gong za večeru odjekuje. Gorki čaj i nešto malo hleba.

ĐINA MARKUŠ

 

… sva ta glad, žeđ, batine, špaliri, besmisleno teglenje kamena uzbrdo i nizbrdo („društveno-korisni rad“!), međusobno pljuvanje, nošenje kojekakvih ponižavajućih ukrasa na leđima ili oko vrata, dreždanje po celu noć uz kiblu ili, prosto, nosem uz zid, „kulturni programi“ čija se sadržina svodila na međusobna ponižavanja i ismejavanja logoraša, neprekidno izvikivanje parola i pevanje glupih pesama od kojih bi se i divljaci grozili – sve je to imalo samo jedan cilj: da se zatvorenik telesno iznuri i moralno samelje, pa da bude spreman da izjavi, potpiše i uradi sve, ama baš sve, što god da se od njega traži.

NATALIJA PETROVIĆ

 

Ja nisam neprijatelj ove zemlje, samo nisam mogla da otkucavam drugove.

STANICA RUŽIĆ

 

… i peva se čuvena pesma: ‘Bandu ćemo progoniti i ona se neće skriti, hej Titova mlada armija, mlada armija nepobediva’. Kad god bih u toku te dve godine čula tu pesmu, meni se ledila krv u žilama, jer se uvek nešto pripremalo.

STANICA RUŽIĆ

 

U ono vreme ako ste nekoga mrzeli, dovoljno je bilo prstom pokazati, odmah ga hapse i dovode na Goli otok.

VERA PETROVIĆ

 

Više nismo ljudi, više ne znamo ništa, samo blejimo i gledamo kao šašavi.

…mislim da nije bilo mesta gde nisam osećala bol.

RADA ŽIŽIĆ

 

Ja sam bila mlada i mogla sam pojesti pet kazana, a ne onu jednu porcijicu.

RADA ŽIŽIĆ

 

Nikakvo odelo nije moglo da te spase od te hladnoće.

RADA ŽIŽIĆ

 

Znam bila je mlada devojka, studentkinja filozofije, vrlo lepa i dobra, zvala se Zora, čini mi se Stojanović ili Stojković… Ona je umrla. Ja sam pitala da li će sad njeni doći da je nose kući da je sahrane. Onda mi ove iz Uprave kažu – ne može to, njoj nisu istekle dve godine, ona mora tu odležati pa makar i mrtva.

MILKA PUCINA

 

Sada je to bio jedan muk. Dva-tri dana to se ćutalo, niko nikoga nije mogao da pogleda To je jedno teško psihičko stanje koje je na sve delovalo. To je baš ono što su oni hteli, mislim na Upravu, taj metoda njihov i taj sistem njihov je izmišljen da nas i psihički unište. Uništavali su nas kao ličnosti, ubijale su veru u nama i da od nas stvore zveri.

BUBA GLAVIČKI

 

Bilo je dana kada smo dobijale po četiri gutljaja vode pred spavanje. Brojiš: jedan, dva, tri, četiri … kada pijem vodu ja i sada brojim.

JELKA ZRNIĆ

 

Ali nigde, ni u jednom logoru nisu tako nastojali da čoveka ponize, da ga učine krpom, moralnom nakazom, da ga iznutra unište i unakaze…. Odavde si morao da izađeš kao duhovni invalid, da se gadiš samog sebe, da se stidiš, da ceo pretekli život patiš. … Ne sanjam ni Ravensbrik ni Aušvic, ali me Goli otok i sve preživljeno na njemu ni danas ne ostavlja.

NOVKA VUKSANOVIĆ

 

Dok bilo je i drugih žena jedna manja jedna veća, ali ova veća se prosto saginjala, da bi olakšala svojoj partnerki, da nekako zaista taj teret podele, da ne kažem da je bilo slučajeva, da neke jače i otpornije, da bi zaštitile svoje partnerke i same su nosile to kamenje. A ova, majku joj jebem, još digne ruke, na mene sav teret padne, od kamena ne vidim kud.

MILKA PUCINA

 

Neke udaraju rukama a neke imaju i motke i pevaju pesmu “Ubićemo svakog skota ko je protiv Kapejota, ko za druga Tita nije, nema sunce da ga grije”… Udri bandu!, a ja imam ružnu osobinu, kako koja udari, ja umesto kao druge, da potrčim, ja gledam da zapamtim koja je to bila. Kad sam izašla na kraj špalira, pola kose mi na glavi nema, krv lije iz mene.

STANICA RUŽIĆ

 

Kada je ona stajala pod tim svetlom, ja sam to pored nje strahovito teško preživljavala. A uvek je nekako bila samnom, bile smo onako bliske, drugovi smo bile jednostavno. Ti njeni jauci to je nešto što dušu čoveku slama, ja ne bih mogla da objasnim kakvi su bili ti jauci, to je nešto neartikulisano, nešto toliko žalosno, nešto strašno. Ja sam to pored nje strašno preživljavala. A bila je moja vršnjakinja, možda čak i godinu dana mlađa od mene, a znala sam da je majka teško izdržavala, a bila je dobra učenica i dobar i pošten čovek.

VERA PETROVIĆ

*Citati su preuzeti iz knjige “Ženski logor na Golom otoku”, Dragoslav Simić i Boško Trifunović, Beograd, 1990.